Autor
Jasmina Böttcher-Djuric
Vekovima nam fantazija evropskih hronista i slikara sugeriše da je harem bio mesto orgija, trbušnjaka, golotinje i erotskih zabava koje je sultan priredjivao sa svojim ženama, koje su polugole igrale ispred njega. Ta fantazija je smatrana vrhom sultanove zabave iz koje je protekao taj takozvani orijentalni ples, koji se je proširio Balkanom i ostao kao nasleđe od Turaka. Zaboravite to, iznad svih zabava koje su upražnjavali sultani je stojao „Kuček“, a golotinja, orgije i seksualitet su u sultanovom haremu bili tabu, bar što se žena tiče. Harem je bio mesto reprodukcije, a ne zabave za sultane.
Kuček je priča za sebe. Kučeci su bili mladiċi sa lepim igledom, koji su izvodili, potpuno obučeni u žensko odelo i našminkani razne igre, među njima i trbušni ples. Taj običaj je uveden u vreme Murata II (1421-51), koji je bio biseksualan i te igrače doveo iz Persije, odakle taj običaj potiče, pa je u 16-19 veku dostigao vrhunac u osmanskom haremu. Mladiċi su specijalno regrutovani među hrišċanima i posebno među Romima, godinama školovani i negovani, da bi zadržali svoju lepotu, bili su dobro plaċeni i kada bi dostigli određenu starost, čak puštani iz ropstva, što se ni vezirima nije događalo. Imali su absolutno zaštiċen status, iako je veċina njih bila vidno homoseksualna i stojali su zbog njihovog zanata „iznad“ Šarije, pa su smeli da nastupaju i u haremu pred ženama sultana. Ovi zabavljači su bili popularniji i od pravih trbušnih plesačica, koje su u tavernama bile zabranjene, veċ su nastupale samo u bordelima, uglavnom arapske robinje iz Egipta i Nubije. Mnogi sultani su držali čitave trupe kučeka u zasebnom delu harema, iz čijih su redova birali ljubavnike. Jedan od poznatih sultana je bio i Murad IV, za čiji je harem mladiće u Skoplju nabavljao njegov dugogodšnji ljubavnik Evlija Ćelebije, kasnije poznat kao putopisac.
Circa 1590/1. god – Codex Vindobonensis, muški plesači na dvoru sultana Murada III. Bartolemeo di Pezzana, diplomata i slikar na dvoru sultana od 1586-1591.
Inače kuček, persijski Khuchak,turski çuçek (Köcek) – Mlad, mladiċ, nema ništa sa današnjim čočekom- çyçek, koji je nastao na balkanskim prostorima i u Osmanskom carstvu je smatran za jevtinu i vulgarnu igru Cigana/ Roma, tako da je do 1828 bio absolutno zabranjen Osmanlijama muslimanima.
Veziri, valije, age i begovi su u 16. Veku počeli da sa sobom vode trupe kučeka, pa se je ta vrsta muzike proširila i do Budima. Tu takozvanu, orijentalnu muziku su svirale vojne kapele, a mali romski dečaci su uz nju igrali na ulicama, za vreme parade. Ženama je ta vrsta plesa bila zabranjena. U toku 17. Veka se ova igra širi po svim osmanskim palatama na Balkanu. Naročito u Srbiji, Rumuniji I Bugarskoj, gde je živeo veliki broj Roma, počelo je profesionalno bavljenje kučekom. Romi su birali najlepšu mušku decu, veċinom krali i otimali belu decu sa loknama, koju su prodavali u škole kučeka, gde je obrazovanje počinjalo sa 9-12 godina. Najbolji su odvođeni u Skoplje i Istanbul, a iz njihovih redova su kao i konkubine regrutovani kučeci za sultanov harem i palate vezira. Na vrhuncu njegove popularnosti i zahvaljujuċi kafezu, kada su u Istanbulu i u balkanskim provincijama živela i po 50 princa u svojim haremima, oko 1000 vezira I valija, je broj kučuka porastao na preko 10000 hiljade, pa je regrutacija uzela obim kao kod janičara, to jest zamenila je janičare, koji više nisu regrutovani. Od 17.-19. veka je kuček bio u Turskoj ograničen samo na palate i taverne i bilo je zabranjeno javno izvodjenje. U Evropu stižu kučeci kupljeni na turskim bazarima početkom 18. veka, naročito u Londonu je ova vrsta zabave moderna, jer je sa putopisima iz Orijenta u englesku prestonicu stižu i robovi.
Kuček početkom 20. Veka (Izvor Alžir, Skoplje)
Za to vreme se na Balkanu razvija jedna druga igra ČoČek, ili pravilno koček, osmansko turski cycek, moderno cücük, je nasto iz kučeka, to jest igrao se uz tu muziku, koja je bila persijskog karaktera i doneta je sa vojnicima na Balkan. Prvi čočeci su bili mladiċi, ženama je bilo javno izvodjenje plesova zabranjeno, kao i sviranje i igranje uz muške orkestre. Kao i u Istanbulu je čoček igran prvo u kuċama bogatih, kasnije u kasarnama, kao razonoda za vojnike, a služio je i za regrutaciju mladiċa za homofilne veze, pa je na kraju stigao i na ulice, gde su kučeci javno prodavani bogatim “gazdama” kao seksualni robovi, ovde mora da se doda da su i hrišćani bili ljubitelji ove vrste zabave. Sve do 19. Veka je čoček ostao igra Roma I Cigana, koji su javno izvodili uglavnom muškarci. Proterivanjem Muslimana sa severnog Balkana, sa njima se seli I čoček na jug, zbog velikog broja isalmizovanih Roma, koji su prinuđeni da prime hrišćanstvo. U isto vreme sa potiskivanjem Muslimana na jug, se u gradskoj sredini razvija solidarnost sa islamizovanim “Slavenima” kako su muslimanski Balkanci zvani ili “Poturicama”uvodjenjem takozvane turske mode, naročito kod bogatih I dokonih gradjanki, koje počinju da se nose po “Turski”, što je fermanom iz 1739 hrišćanskim ženama bilo zabranjeno, prvensteveno šalvare, i kratke prsluke, kaftane I dolame, kao i papuče. Greškom se čoček u južnoj Srbiji smatra “Turskom” igrom i ulazi i u gradske kuċe bogatih trgovaca naročito u Vranju, Nišu, Skoplju, Kumanovu, Prizrenu, Peċi I Solunu.
Istanbul 19. Vek, ulični igrač
Ova igra zatiče tursku modu, pa se iz ta dva elementa stvara novi žanr igra takozvani orijentalni ples- čoček. Zabrana nošenja turske odeċe knjaza Miloša u Srbiji, kao i zabrana u Rumuniji u Bugarskoj dovodi do derta među bogatim ženama, koje se baš za inat nose po turski I takmiče u tome, koja ċe da sašije najlepše šalvare i da napravi najbogatije vezove na džumbetu, dolami I kaftanu, koje se sada prave od najelegantnijih I najskupljih materiala I bogato vezu. Vez kopira 1:1 tursku haremsku modu iz Istanbula, pa se često preuzimaju I islamski motivi, kao i citati iz Kurana, a na kape i kaiševe se šiju takozvane turge, sitni okrugli novčići sa citatima iz Kurana, koji nisu platno sredstvo, već verski amuleti. Muslimanke počinju takodje da prate ovu modu, do tada su i one nosile duge haljine ili suknje preko šalvara, kako je bila direktiva posle 1739 iz Istanbula, dok sada i one počinju da nose svilene šalvare, kao neku vrstu pantalona, suknje se gube iz upotrebe. Uskoro počinju I Muslimanke na Balkanu da igraju čoček. U Istanbulu je čoček zabranjen, smatra se prljavim I previse erotskim, ali balkanski Muslimani I tako ne prate turske, veċ loklne običaje, pa tako preuzimaju i čoček od Cigana. Dok se sa dozvolom sultana Mahmuda II (1810-39) u Istanbul ulazi evropska moda I muzika, tek oslobodjen Balkan žali za “Pustim Turskim” kako Stevan Sremac I Bora Stankoviċ dva poznata srpska pisca pišu I preuzima sve više njihovu modu I muziku. Borina Koštana postaje simbol za tim žalom.
Krajem 19. Početkom 20. veka se situacija menja, nastankom nacionalnih država na Balkanu, pod uticajem crkve i legendi, koje treba da poseju mržnju prema svemu što je bilo tursko, muslimansko, čoček se vraċa Romima, turska moda napušta gradove, ali šalvare ostaju, sada kao prepoznatljiv znak za islamsku pripadnost. U rualnim sredinama naročito u Bosni, Makedoniji i na Kosovu su se šalvare zadržale do danas kod starijih žena i kao radna odeċa na polju. Dimije ili šalvare su postale tradicionalna nošnja na jugu Srbije, jugu Bugarske, Makedoniji, kod Albanaca i na nekim ostrvima u egejskom moru, kako kod muslimana tako I kod hrišċana. Šalvare kakve se danas nose, su modernim napravile dokone I bogate hrišċanke, a bogate muslimanke ih prihvatile kao svoju nošnju. Tu “nošnju” su odnele sa sobom i u Tursku tokom 20. Veka, te su zamenile tradicionalne turske šalvere, to jest pantalone ispod suknji.
Čoček je posle drugog svetskog rata postao ponovo popularan i kroz Jugoslaviju, a naročito kroz dva nacionalna Ansambla Tanec i Kolo krenuo u osvajanje sveta. Kod Turaka je bio i ostao ciganska igra, do danas, a igra se uglavnom za Ðurđevdan i javno na romskim svadbama. Goran Bregoviċ je ciganski melos I muzikom iz filma “Dom za vešanje” čoček napravio popularnim u celom svetu, pa i u Turskoj. Tek 90-ih godina I sa Bregoviċem I izbeglicama iz bivše Jugoslavije stiže čoček i u tursku javnost, gde se danas igra na privatnim slavljima. Javno na ulici je čoček samo deo Rumeli folklora, deo evropskih Turaka, iako je ova “muška” zabava nastala u Istanbulu i doneta na Balkan.
Moderni kuček
Köcek je zabranjen u Turskoj, mada je na svadbama do danas običaj da se igra, samo bez šminke I perike.
Vranjska Svita, sinonim za sve balkanske čočeke, prvi put izvedena posle 1960 god. je izmišljena koreografija, igru kao i nošnju je konstruisao poznati koreograf Branko Markovic za ansambl Kolo i zaista nema ništa sa turskim melosom.
Vranjanska svita
Priče o rečima i o onome što označavaju 